Модест Мусоргски

Модест Петрович Мусоргски (рус. Модест Петрович Мусоргский, Карев, 1839 – Санкт Петербург, 1881.)

По звању је био официр, али је напустио војну службу да би се прикључио групи национално оријентисаних композитора „Руске Петорке“. По својој стваралачкој снази, по домету њеног деловања, по дубокој оригиналности свога уметничког става и начина на који га је у свом стваралаштву примењивао, Мусоргски је надвисио своје „саборце“.

Јединствен је по томе што је пут своје уметности обележио и осећањем мисије коју уметник мора извршити као члан друштвене заједнице. „ Схватам народ као велику личност одушевљену једном идејом. То је мој задатак који сам покушао решити .“

Мусоргски је реалист. Музика му служи за објављивање животне истине – он хоће да помоћу музичке уметности допринесе њеном откривању и истицању. Може се закључити да је био упућен на реч као саставни део свога стваралаштва. Величину своје уметничке концепцијев показао је управо у оним радовима у којима је текст битан, ненадокнадив елемент, а то су опере и песме, форме које ће он испунити новим, јединственим сарджајем.

Дела:

• опере:
  • „Борис Годунов“
  • „Хованшчина“
  • „Сорочински сајам“
• клавирски циклус:“Слике са изложбе“
• симфонијска песма:“Ноћ на голом брду „
• циклуси соло песама:
  • „Дечија соба“
  • „Без сунца“
  • „Песме и плесови смрти“

Слике са изложбе

Слике са изложбе дугују свој постанак изложби цртежа и акварела преминулог композиторовог пријатеља, архитекте Виктора Хартмана, која је на Мусоргског оставила дубок утисак. Осетивши да би садржај неких слика могао бити изражен средствима музичке уметности, изабрао је десет и компоновао клавирску свиту. Садржајно, поједини одломци стварају занимљиве контрасте и припадају разноликим подручјима – то су час фантастичне слике, час призори из живота, час оживљавају епску прошлост. Међуставови, названи Променаде – Шетње, представљају једну тему варирану да покаже композитора који шета од слике до слике и зауставља се час овде, час онде и различита расположења у којима се налази.

Гном

Променада

У овом уводу се приказује Мусоргски који лута кроз изложбу, сада натенане, сада жустро како би се приближио слици која му је привукла пажњу, а понекад и тужно, мислећи на свог изгубљеног пријатеља.

Гном

Предпоставља се да је Хартманова скица предастављала гротескну играчку која стоји на кратким ногама, са великим зубима и користи се као крцкалица за орахе.

Музика овог става, контрасним темпима, са честим станкама, описује покрете малог гнома који смотано трчи на кратким ногама и смишља неку гадост. (Јер гноми су по својој природи врста патуљака склона таквим стварима.) А након учињеног злодела брже боље је побегао далеко од очију, што нам је Мусоргски дочарао последњим низом тонова. Овај пасаж се, иначе, сматра једним од теже одсвирљивих у целој клавирској литератури.

Стари замак

Променада

Мирна мелодија теме представља композитора који хода од једне скице до следеће.

 Стари замак

Сматра се да је овај став инспирисан акварелом средњевековног замка исперд кога трубадур пева своју песму.

Постојаност и понављање истог ритмичког обрасца у левој руци као да нас подсећа на вековно трајање и године које су прошле не утичући много на старо здање пред којим трубадур пева. Мења се само трубадур и расположење које влада тоновима његове песме. А замак је увек ту, упорно стоји.

Tuileries

Променада

Још један кратака шетња, овога пута мало жустрија.

Tuileries

Хартманова слика Вртова Tuileries близу Лувра у Паризу је изгубљена. На њој се деца играју и свађају.

Деца као деца. Врло често у њиховој игри дође и до задиркивања, кошкања, па и свађе. Читав први део овог става као да личи на ругање. Али жеља за играњем је победила и мирна друга тема представља њихову игру – безбрижну и тиху. Само се понекад појави мотив који најављује поновну свађу. До ње убрзо и долази. И, након тога, помирење је немогуће и деца се у свађи разилазе. До неког поновног сусрета.

Bydło

Бидло је музичка слика Пољских воловских кола која се котрљају на огромним дрвеним точковима.

Упорни ритам осмина у левој руци дочарава шкрипу огромних дрвених точкова који се окрећу док волови вуку таљиге. Волови упорно грабе напед, ка неком њима непознатом циљу. Јецај точкова их прати докле год не стигну, не заврше свој пут, и не зауставе се. А са тиме и шкрипа, што је врло јасно дочарано успоравањем ритма леве руке на крају става.

Балет неизлеглих пилића

Променада

Шетња до следеће слике.

Балет неизлеглих пилића

Балет неизлеглих пилића нас подсећа на Хартманове костиме дизајниране за балет Trilby у коме су деца маскирана или као канаринци или као јаја. Хартманове скице приказују дете-јаје чији удови извирују из љуске.

Пилићи се у љускама играју, срећни што ће се ускоро излећи и упознати овај велики интересантни свет. Али док су још у љускама игра је ограничена простором који им је на располагању. А када им удови већ извире, па могу да се слободно крећу, остаци љуске им сметају да својој игри дају потпун замах.

Два Јевреја – богати и бедни

 

Оваj став представља два Пољска Јевреја из Сандомира. Унисони, помпезни делови приказују богатог Самјуела Голдберга, док плашљиви, мумљајући делови описују просјака Шмола.

Први део својим одлучним карактером и различитим ритмичким фигурама описује Јевреја који у свом богатству нема никаквих брига, већ охоло корача, не обазирући се ни на кога.

Други, сиромашни Јеврејин, седи на улици у својим ритама, зауставља пролазнике и проси. Брзим поновљеним тоновима представљен је његов муцав глас којим понеког моли, понеког преклиње, а некад и проклиње.

Крај става описује њихов сусрет, па се чују теме њих обојице. Док богати надмено корача, бедни својим упорним понављањем молбе облеће око њега надајући се каквој милостињи. Узалуд!

Пијаца у Лиможу

Променада

Шетња скоро идентична са почетном.

Пијаца у Лиможу

Француске домаћице се бесно свађају на пијаци.

Овај став својим брзим темпом и ситним нотним вредностима дочарава сталну вреву и галаму пијаце. Ту се неко ценка, тамо неко виче, овде се неко свађа, онде се неко туче…Акценти који се налазе на неочекиваним местима у нотном тексту још више осликавају овакву атмосферу.

Катакомбе

Хартман представља себе како посматра париске катакомбе под светлом лампиона.

Овај став има два различита дела:

Sepulcrum romanum у коме се смењују гласни акорди са тихим – дочаравају нам грандиозност, мирноћу и ехо катакомби.

Други одсек Cum mortuis in lingua mortua (са мртвима на мртвом језику) представља сцену у којој посматрач све дубље улази у катакомбе. Мусоргски је на маргинама рукописа написао „Креативни Хартманов дух ме води према лобањама, буди их; лобање почињу да светле изнутра.“